Mon20052024

Poslednje izmene09:06:59 PM GMT

Back O fakultetu Press Clipping Dr Nebojša Lukić, profesor Fakulteta inženjerskih nauka

Dr Nebojša Lukić, profesor Fakulteta inženjerskih nauka

  • PDF

logo

Kragujevačke novine, 23.01.2014.

Novinar: Javorka Stanojević

Preti urušavanje energetskog sistema

Profesor_Nebojsa_Lukic

Veliki broj nezadovoljnihkorisnika usluga kragujevačke „Energetike“ nije ubeđen da uvećani računi za grejanje imaju opravdanje u realnim troškovima toplotne energije koju su zabeležili njihovi merači potrošnje. Zbog toga su „Kragujevačke“ zamolile dr Nebojšu Lukića, redovnog profesora Fakulteta inženjerskih nauka u Kragujevcu, da iznese stručno mišljenje o dilemama koje prate prelazak na novi način plaćanja.

Dr Nebojša Lukić, koji kao osnovnu oblast proučava upravo prenos toplote i mase, smatra da je tema koja je sa novim računima isplivala na površinu jedna od strateških koje je naša država dugoročno gurala pod tepih, bez strategije dugoročnih poteza, koji bi vodili do realno održivog sistema. Profesor Lukić, naime, objašnjava da se svetska politika uglavnom vrti oko izvora energije, i da su cena nafte i gasa na svetskom tržištu parametri od čijih promena, uglavnom najviše, strepi celokupna svetska javnost. Ovaj stručnjak kaže da svaka smišljena državna strategija nastoji da amortizuje ove promene cena na domaćem tržištu i da pripremi zemlju za predstojeće neminovne cenovne skokove. Jedan od načina je štednja energenata koja je dovela do toga da se prosečna potrošnja toplotne energije u razvijenim evropskim državama kreće oko 100 kilovat časova po kvadratnom metru grejne površine, dok novi objekti ovu potrošnju svode na 50 i ispod 50 kilovat sati. Na drugoj strani, istraživanja pokazuju da se u Srbiji za grejanje iste površine troši između 300 i 400 kilovat časova.

Kako je to moguće ako je poznato da je zemlja, osim nekvalitetnog uglja, gotovo bez sopstvenih izvora fosilnih goriva?
Jednostavno, građani nisu plaćali održivu cenu energije za naše uslove. Zbog toga energane nisu mogle da pokriju gubitke, pa su oni postajali državni dugovi za gas i naftu. Sa druge strane, energane, koje su samo isporučivale tu energiju, bez brige o efikasnosti transformacije iste, pumpale su paušalnu cenu nalazeći svoju računicu. Sistem jednostavno nije bio održiv, jer je finalno proizvodio državne dugove. Tako se došlo do opšteprihvaćenog paušalnog sistema naplate koji predstavlja vrhunski apsurd koji nikoga ne stimuliše da štedi energiju. Ja bih voleo da moje domaćinstvo plaća struju i vodu paušalno. Čini mi se da bi mi to odgovaralo. Ali, treba objasniti kako je moguće da postojeći tarifni sistem omogućava potrošaču sa limenom kućom i manjom kvadraturom, koji troši pet puta više energije od onog drugog, izolovanog sa većom kvadraturom, da plaća manji račun za grejanje. Kako objasniti da se niska cena električne energije pravda socijalnim razlozima. Pa valjda najviše struje troše oni sa najviše kvadrata i električnih potrošača. Da li to njih država pomaže? Kako objasniti tržišni princip da jedinica proizvoda košta jedan  dinar, a ukoliko želim da kupim dva ta proizvoda koštaće, zahvaljujući plavoj i crvenoj tarifi, četiri dinara. Očigledno da tu nikakvog tržišta nema i da neko tu pravi stravične gubitke prodajući takav proizvod. Cena proizvoda mora da sadrži profit, a socijalna politika je nešto sasvim drugo.

Vratimo se problemu grejanja. Građani priključeni na toplovod očigledno ne žele da se odreknu paušalnog sistema naplate. Da li on održiv na duže staze?
Paušalni sistem jede sopstveno tkivo, niko ne štedi energiju, jer nema nikakav ekonomski interes. Uložite značajan novac, izolujetete kuću - i imate isti račun za grejanje. Naplata po utrošku je, stoga, jedini sistem koji će naterati proizvođača da bude efikasniji, a potrošača da manje troši. Moram sa gorčinom da primetim da energetska tema u javnosti nikada nije bila ozbiljno tretirana. Potrošen je značajan novac na projekte energetske efikasnosti, uglavnom na predavanja o njenom značaju, pilot projekte i brošure, a ništa se strateški u Srbiji nije događalo. Jednostavno, gledamo kako voda ističe kroz veliki otvor na sudu, a niko ne pokušava da rupu zatvori. Ova energetska rupa se zatvara odnosom cena koji stimuliše štednju, a koja je smišljeno izbalansirana u odnosu na specifičnosti Srbije. Ništa od toga još nismo videli, mada će nas dugovi za gas i mazut na to naterati pre ili kasnije. Samo vreme održavanja tarifnog sistema naplate po kvadratu pokazuje koliko nas je briga o štednji energije.

Veliki broj potrošača priključenih na daljinsko grejanje smatra da je cena previsoka. Sa druge strane, oni koji se greju na drugi način misle da je parno grejanje godinama bilo privilegija i da je vreme da poskupi. U održivim zemljama najskuplji načini grejanja su na struju i drva, a kod nas su to najpoželjniji načini zagrevanja stanova. Odnos cene struje i daljinskog grejanja u održivim društvima je dva prema jedan, da bi se stimulisala štednja energije. Dakle, ukoliko želite održiv sistem, nemoguće je da toplotna energija bude skuplja od električne. Mi u Srbiji imamo upravo takav slučaj. Ukoliko se ne uspostave cenovni odnosi naš energetski sistem će se urušiti. Konkretno, u Kragujevcu prosečna cena struje se kreće oko 50-60 evra po megavatčasu, a cena toplotne energije, po različitim tarifnim sistemima i različitim potrošačima, od 50 do preko 150 evra po megavatu. Ove, po sadašnjem tarifnom sistemu, najveće cene daljinskog grejanja plaćaju najizolovaniji objekti, koji najmanje troše.

Ako se cene trostruko razlikuju, kako potrošač može da zna da li plaća realnu cenu?
Svako može da izračuna cenu svog megavatčasa tako što će godišnju potrošnju, koju su zabeležili ugrađeni merači, podeliti sa sumom novca izdvojenim za grejanje u toku godine. U sistemima daljinskog grejanja u Evropi ova ukupna cena se kreće od 50 do 150 evra.

Velikom broju građana nije im jasno kako se došlo do cene megavatčasa.
Cena megavatsata se formira na osnovu cene energenta i koeficijenta transformacije. Znači da pored cene energenta treba uzeti u obzir i njegovu toplotnu moć i koeficijent efikasnosti transformacije energije. Ostatak otpada na troškove energane mimo energenata i njen profit, a to je znatno teže izračunati.

Potrošači takođe imaju primedbe i na visinu fiksnog dela računa. Postoji li ekonomska opravdanost za način obračuna takozvane angažovane snage?
Trenutni tarifni sistem po utrošku je opterećen neobjašnjivo visokim fiksnim troškovima koje čini angažovana snaga. Za korektno izolovane objekte to znači da će platiti polovinu svoje godišnje potrošnje u vidu fiksnog dela i ako ne potroše ni kilovat energije. Realni fiksni deo, koji postoji i kod isporuke električne energije, gasa ... može biti opravdan do desetak procenata, mada je to veoma teško precizno odrediti. Ako je fiksni deo preko 30 odsto u odnosu na ukupnu cenu, dolazimo u situaciju da energana ne želi da proda što više svog proizvoda, što je logično, već se moli za toplu zimu gde neće grejati, a dobro će naplaćivati. Sa druge strane, pošto je fiksni deo naplate po utrošku veoma visok on destimuliše štednju energije.

Kolika bi bila realna cena grejanja prosečnog stana od 50 kvadrata?
Ne mogu Vam reći kolika je cena grejanja bilo kog stana, ukoliko ne znam njegove termičke karakteristike. Ukoliko je poznata cena jedinične energije, troškovi zavise od toga da li stan troši 100, 200 ili 300 kilovatčasova energije za grejanje jednog kvadrata.

Među brojnim primedbama koje su se ovih dana čule na račun novog načina naplate grejanja bilo je i opaski da se računi za grejanje stanova iste kvadrature, u istoj zgradi, razlikuju i do 70 procenata. Kako je to moguće?
Stanovi na uglovima zgrada troše više energije od onih u sredini. Međutim, zbog njihovih uvećanih gubitaka ostalim stanarima je nešto toplije. Drugim rečima, stan u sredini koristi onaj krajnji kao sopstvenu izolaciju. Delitelji toplote nameću se kao jedno od prihvatljivih rešenja. Stanari stambenih zgrada imaju primedbu na činjenicu da, budući da im se meri zajednička potrošnja, ne mogu da umanje račun štednjom ako to ne čini čitav komšiluk.Starije zgrade su građene sa vertikalnim razvodom grejanja ,što onemogućava merenje utrošene toplotne energije po stanu. U tom slučaju stanari moraju da poseduju svest o zajedničkom dobru, što je kod nas izraženo u vidu čuda vrednog novinarskih reportaža. Merenje po stanu u starim zgradama je moguće postavljanjem delitelja toplote na svaki radijator, ali samo u uređenim državama gde građani poštuju svoju državu i zakon. U suprotnom su moguće manipulacije ovom vrstom približnih merača i dovođenje u pitanje njegovog ispravnog funkcionisanja. U održivim zemljama ovakvi sistemi se koriste za stare zgrade.

Zagovornici prelaska na plaćanje potrošnje tvrde da je centralno grejanje dugo bilo socijalna kategorija koju je kao privilegiju mogao da koristi manji deo stanovništva.
Cena grejanja i paušalni sistem naplate je bio socijalna kategorija za loše izolovane stanove i zgrade sa „lopov“ pumpama, nećemo ulaziti u problem balansiranja mreže. Sa druge strane, to za propisno izolovane objekte nije bio. Ponavljam, kada se umanje fiksni troškovi na razumnu meru i taj deo se prebaci na cenu megavatčasa, tada ćemo moći da razgovaramo o ceni megavatčasa i da se poredimo okruženjem. Tada će se pokazati da li je energana opterećena suvišnim troškovima ili predstavlja efikasnu firmu.

S obzirom na sve rečeno, postoje li realne šanse da neko ozbiljno razmotri stavove struke?
Stručna javnost iskazivala cje svoj stav i pre 30, pre 20 i pre deset godina. Uprkos tome, potrošnja toplotne energije po kvadratu je po pokazateljima ista kao i pre tog najdužeg perioda. Cene i odnose su definisali neki drugi stručnjaci, pa bi mi bilo drago da od njih čujem odgovore. Od same ideje prelaska na naplatu po utrošku nebrojeno puta sam ponovio da će, čim stupi na snagu za sve potrošače, biti vraćena na stari sistem.
Međutim, brod je u poslednje vreme počeo da tone ubrzano i zatvaranje prozora u kabini neće pomoći. Neko mora da plati troškove. Jednostavno, uvođenje normalne stvari u nenormalno srpsko energetsko okruženje ne funkcioniše.

Koje korake treba preduzeti da bi brod ostao na površini?
Država treba da stvori održive uslove za funkcionisanja daljinskog grejanja i jasnu politiku cena. Do sada je to nije zanimalo, ili je to radila potpuno pogrešno. Socijalnu politiku treba izdvojiti iz cena komunalija, tu joj nije mesto, jer stvara još veću nepravdu. Znam da je teško objasniti siromašnom građaninu da ne može da troši mnogo struje, gasa i toplotne energije, jer to, jednostavno, mnogo košta. Nije mi jasan ni status „Energetike” u odnosu na grad. Čuo sam različite tvrdnje - jeste i nije preduzeće pod kontrolom grada, pa ne mogu jasno da vidim grad u ovoj priči. Sigurno je da „Energetika” treba da ulaže u povećanje efikasnosti i smanjenje svih gubitaka, jer zidanje cena ima svoj plafon, gde će potrošači preći na neki drugi vid grejanja. Njihovo vraćanje verovatno više neće biti moguće. Potrošači se ponašaju kao voda u sudu - gde je najveći otvor tu će isticati. Pametnom politikom cena njihovo ponašanje će se usmeriti ka štednji energije, jer izgleda da predavanja i apeli nisu pomogli.