Neki od ciljeva su povećanje broja naučnika za 50 odsto do ulaska u EU, četvorostruko uvećanje broja radova koji će biti objavljeni u međunarodnim časopisima, deponovanje bar 200 patenata godišnje, umesto trenutnih 10
Razgovor nedelje:Božidar Đelić
Strategija za nauku nudi konkretna rešenja
Božidar Đelić
Strategija za nauku i tehnološki razvoj, čija je vizija Srbija kao inovativna zemlja s vrhunskim naučnicima koji doprinose unapređenju tehnološkog razvoja privrede i podizanju ukupnog nivoa znanja u društvu, sutra će biti predstavljena javnosti. O ovoj strategiji, kao i o trenutnom stanju u srpskoj nauci i položaju naših stručnjaka u zemlji i inostranstvu, ekskluzivno govori za „Politiku” Božidar Đelić, ministar za nauku i tehnološki razvoj i potpredsednik Vlade Srbije.
Na koji način će strategija uticati na trenutno stanje u nauci?
Strategija će biti surovo realna, ali i veoma ambiciozna. Srbija ne raspolaže prirodnim resursima kojima bi mogla da nadomesti ulaganje u znanje, a u 21. veku, ukoliko ne ulaže u nauku i tehnologiju, neće moći da održi ni postojeću strukturu društva. Prvi put određujemo nacionalne naučne i tehnološke prioritete jer zemlja veličine Srbije ne može biti prisutna na svim poljima na isti način. Neki od prioriteta su biomedicina, informacione tehnologije, novi materijali, poljoprivreda i hrana. Strategija će biti predstavljena javnosti tokom posete evropskog komesara za nauku i istraživanje Janeza Potočnika, jer učešće u evropskim projektima igra sve veću ulogu u našoj nauci. Tada će početi i javna rasprava koja će se završiti krajem septembra, posle koje će se pristupiti izradi akcionog plana predviđenog za sledećih pet godina.
Koje novine strategija donosi?
Više od pola sadržaja strategije odnosi se na njenu primenu i finansiranje jer smo tu po pravilu najslabiji. Neki od ciljeva kojima ćemo meriti uspeh ove strategije su povećanje broja naučnika, kojih je trenutno oko 10.000, za 50 odsto do ulaska u Evropsku uniju, četvorostruko uvećanje broja radova koji će biti objavljeni u međunarodnim časopisima, deponovanje bar 200 patenata godišnje, umesto trenutnih deset. Osim toga, neophodno je uvođenje poreskih podsticaja za saradnju s privredom i uključivanje u svetske trendove. Naš cilj je da se za nekoliko godina izvozi više značajnijih proizvoda u koje će biti ugrađeno srpsko znanje.
Ko u Srbiji formalno ima status naučnika? Koliko njih opravdava taj status svojom kreativnošću?
Taj status imaju svi oni koji su ispunili objektivne kriterijume komisija koje regulišu naučno zvanje. On nije striktno u vezi sa zaposlenjem u institutu ili na univerzitetu. Uspešne zemlje nisu one u kojima naučnici vide sebe samo na institutima i na fakultetima. Na zapadu, ali i u Kini, polovina naučnika radi u privredi i naš cilj bi morao biti da u roku od sedam do deset godina tako bude i kod nas. Prirodno-matematičke nauke su brzo napredovale u domenu međunarodno priznatih publikacija, što se nije desilo s društveno-humanističkim naukama. Zbog toga smo u Ministarstvu formirali poseban sektor za te nauke jer im očigledno treba podrška. Nažalost, u društvenim naukama do sada nije bilo novca za terenska istraživanja, a upravo su ona važna. Naši društvenjaci nisu uključeni u proces donošenja odluka u državi. Jedan od elemenata strategije jeste da društvene nauke mnogo direktnije podrže i proces pregovaranja za ulazak u EU i donošenje drugih društveno bitnih odluka. Moramo konačno završiti i kapitalna dela, poput rečnika, atlasa, pravopisa...
Koliko se isplati biti naučnik u Srbiji? Kakav je njihov materijalni položaj i kako ih motivisati da rade u našim naučnim ustanovama?
Prošlog oktobra plate naučnika u institutima povećane su za 30 odsto. Neto iznos početne plate je 42.000 dinara, što je iznad republičkog proseka. Zbog problema sa likvidnošću u budžetu, došlo je do kašnjenja u isplatama u prva četiri meseca ove godine, ali to je nadoknađeno. Plate i režijski materijalni troškovi se isplaćuju redovno. Dodatni finansijski podsticaj za publikacije, omogućava da oko 15 odsto naučnika ima do 100.000 neto zarade i to bez ikakvih dodatnih prihoda od saradnje sa privredom ili kroz međunarodne projekte. Naše društvo postepeno menja sistem vrednosti, veliča se uspeh domaćih naučnika. Osim toga, Srbija je među prvima u svetu po rodnoj ravnopravnosti u nauci, 45 odsto istraživača su žene. Naša država je žedna afirmacije na polju nauke i tehnologije, a da bi do nje došlo, osim materijalnog momenta su važni i odgovarajući uslovi za mlade naučnike. Naš podmladak nije obezbeđen, imamo samo hiljadu istraživača koji imaju manje od 30 godina. Potpuni je apsurd da oni koji rade doktorat gube socijalno osiguranje, koje imaju dok su studenti. Cistem ih tera da se prijave kao nezaposleni, da bi bili osigurani, što je katastrofalno loša poruka i to ćemo menjati. Ukoliko posle pet do deset godina karijere naučnik pokazuje jak potencijal, mora mu se dati mogućnost da pokaže inicijativu kroz formiranje novih laboratorija i pokretanje novih programa.
Kako se to može učiniti?
Tako što ćemo imati fleksibilniji sistem finansiranja koji neće kočiti one koji su energični i preduzimljivi. To će se naći i u pravilniku finansiranja koji će se primenjivati od januara sledeće godine. Naučnici ne treba da se zapošljavaju samo na institutima i fakultetima, postoji mnogo drugih mesta gde mogu da rade.
Kako ocenjujete primenu nauke u privredi trenutno u Srbiji?
Ona je slaba, ali ima nekoliko svetlih tačaka. Na primer, naši tehnički fakulteti su već spremni za proizvodnju mini hidrocentrala. To je projekat koji se mora pogurati do kraja. Nemamo sistem intelektualne svojine u nauci, što je veoma važan element strategije i imaće zakonski ishod do kraja godine. Sistem koji se pokazao dobrim u svetu je taj da intelektualna svojina pripada instituciji gde je proizvedena, a da pronalazač i ekipa saradnika dobijaju dobar deo prihoda. Naša kompletna nauka ne deponuje više od 10 patenata godišnje, ukupna privreda do 20, a pronalazači 300. To je izuzetno slab rezultat jer bilo koji ozbiljniji univerzitet u inostranstvu deponuje i do 1.000 patenata godišnje. Pred nama je unapređivanje ovog sistema, kao i poreskih podsticaja za firme koje zapošljavaju naučnike. Predložiću da dve godine ne plaćaju doprinose za njih. Ako nam je najveći problem odliv mozgova, ne treba da dajemo podsticaj za zapošljavanje samo onima s najnižim kvalifikacijama. Radimo s ministarkom finansija i na sistemu podsticaja za privatna ulaganja u nauku.
Koje su prednosti naših naučnika u odnosu na svetske, a u čemu zaostajemo kada je nauka u pitanju?
Kada nema sistema, nema ni rezultata. Pre pet godina je uveden sistem ocenjivanja naučnog rada po međunarodnim standardima i tada je broj radova iz naše zemlje utrostručen, čime je stigla Hrvatsku i Sloveniju, a prestigla Bugarsku. To je urađeno s mnogo manje novca nego u drugim zemljama, tako da su i naši naučnici pokazali toliko pominjanu srpsku snalažljivost. Istovremeno, ne postoji fokus nijedne discipline po kojoj bismo bili prepoznati, evidentan je i manjak sredstava i nedostatak upravljanja sistemom. Sprovođenje Nacionalnog investicionog plana je bilo pozitivno i tih 27 miliona evra su pomogli mnogim institucijama, ali budžetom nije predviđen potrošni materijal koji ide sa skupim mašinama koje se zbog toga ne upotrebljavaju punim kapacitetom. To je jedna od slabosti, kada kupujemo – kupujemo najbolje, a nemamo sredstva i okruženje koji mogu to da podrže.. Da ne govorimo o nepotrebnim preklapanjima i surevnjivostima.
Koji su najperspektivniji naučni centri u Srbiji?
Ima ih nekoliko. Ako uzmemo kao objektivno merilo uspešnost u međunarodnoj konkurenciji, u veoma perspektivne možemo ubrojati Institut za biologiju „Siniša Stanković”, Institut za fiziku i Fizički fakultet u Beogradu, Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu, Institut u Vinči, mašinske fakultete u Beogradu, Kragujevcu i Nišu, Medicinski fakultet u Kragujevcu, beogradski Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo, Elektrotehnički fakultet Beogradu, kao i Institut za medicinska istraživanja. Ima i drugih! Nažalost, ionako skroman potencijal je dosta rascepkan, fakulteti i instituti se moraju približiti umesto da se ponekad doživljavaju kao konkurencija. Imamo mnogo malih institucija te nas očekuje racionalizacija mreže, bez otpuštanja naučnog kadra. Celokupni budžet naše nauke i visokog obrazovanja predstavlja jednu polovinu budžeta jednog od vodećih univerziteta ili instituta u svetu.
Da li će pomenuti institut u Vinči opstati u Srbiji? Šta se desilo sa idejom da se pretvori u javno preduzeće koja je naišla na revolt zaposlenih?
Ove promene će biti nabolje. Ono što nije nauka, već stručni posao nuklearne dekomisije, biće poveren novonastalom javnom preduzeću, koje neće upravljati samo tim nuklearnim objektom, već i našim rudnikom uranijuma i nekim drugim postrojenjima, u skladu s međunarodnim standardima. Krajnje je vreme da se „Vinča” u potpunosti koncentriše na nauku gde je već postigla dobar napredak. Moraće i ona da odredi prioritete. Važno je da se postojeći resursi bolje integrišu, Institut u Vinči je previše rascepkan po laboratorijama i ekipama koje nedovoljno međusobno sarađuju. Reorganizacija „Vinče” će biti u interesu svih koji se bave naukom u njoj, a ne nekog lobija unutar ili van nje.
Kako je moguće da za „Petnicu”, naučni centar u kojem se obrazuju talenti, nema novca?
Budžetska situacija Ministarstva prosvete je teška, ali mi je ministar Obradović potvrdio da će obezbediti potrebna sredstva kako bi „Petnica”, kao vrlo interesantna, originalna i važna institucija, funkcionisala nesmetano. Zbog teške situacije Ministarstvo nauke je na prvobitno ugovorenih jedanaest miliona dinara za „Petnicu”, prošle godine dodalo još pet. Ove godine imamo ugovor na dvanaest miliona i ispunili smo već polovinu. U naredne tri godine završićemo izgradnju nove infrastrukture za „Petnicu”, a to je investicija od tri miliona evra. Uspostavićemo sistem stabilnog finansiranja ove institucije gde je veliki broj mladih dobio želju da se bavi naukom.
Imate li evidenciju o našim naučnicima koji žive inostranstvu? Postoji li plan za njihov povratak ?
Trenutno registrujemo naučnike koji rade u inostranstvu, konačno se pravi ozbiljna baza na državnom nivou. Očekujemo da ćemo u bliskoj budućnosti ostvariti kontakt s još nekoliko hiljada naših stručnjaka u rasejanju. Omogućavamo im da se međusobno bolje povežu. Tokom svakog putovanja trudim se da se sretnem s našom naučnom dijasporom. Nije realno očekivati da se svi odmah vrate u Srbiju, ali svi su zainteresovani da daju svoj doprinos. Što se tiče fizičkog povratka, predvideli smo novac za izgradnju preostalih pet lamela u Bloku 32 u Novom Beogradu i poručujem svima koji bi hteli da otmu tu parcelu od nauke, a ima ih mnogo, da će im se cela država isprečiti na tom putu. Ti stanovi biće jedan od načina podsticaja ostanka u zemlji ali i povratka naših stručnjaka. Osim toga, moramo otvoriti ulaz na institute i fakultete. Stiče se utisak da se profesori na fakultetima često biraju prema karakteristikama unapred odabrane osobe i to je veliki problem. U interesu države je da najkvalitetniji ljudi dođu na te pozicije i ne smeju se ponavljati ponižavajući primeri da se pojedincima koji već imaju status docenta ili vanrednog profesora u prestižnim institucijama u inostranstvu, na našim fakultetima nudi pozicija asistenta pripravnika.
Šta država traži za uzvrat?
Sve je pitanje ravnoteže. Nama jeste u interesu da se stručnjaci vrate, ali to ne znači da treba da imaju privilegije u odnosu na ovdašnje naučnike. S pravima dolaze i obaveze, a od onih koji se vraćaju se očekuje da za sobom privuku i međunarodne projekte i investitore.
Izdvajanja iz budžeta za nauku u Srbiji su trenutno 0,26 odsto, među najnižim u Evropi. Kada se može očekivati najavljeno povećanje od jedan do dva odsto?
Loše je što naša privreda veoma malo ulaže u nauku. Evropski cilj jeste tri odsto BDP-a, ali tako da privreda obezbedi dva, a država jedan procenat. Moramo razmišljati u tom pravcu. Kolega Domazet je 2002. godine najavio jedan odsto kao cilj za 2007. godinu. Ni dve godine posle toga nismo dostigli taj nivo i moram da kažem da period u kojem ćemo raditi na postizanju ovog cilja može potrajati do 2014.
Da li će utvrđeno izdvajanje u budžet od 12,5 odsto sopstvenih prihoda fakulteta biti preveliko opterećenje za njih ?
Preduslov za izdvajanje 12,5 umesto 40 odsto je da se ne povećavaju školarine i troškovi za studente. Ovaj postotak se primenjuje na šest meseci, tako da je to zapravo 6,25 odsto ukupnih godišnjih sopstvenih prihoda. Pošto oni u proseku predstavljaju trećinu ukupnih prihoda fakulteta, govorimo o finansijskom naporu u proseku od oko dva odsto ukupnih prihoda visokoškolskih ustanova, što nije značajan element solidarnosti u ovoj teškoj godini.
Na koji način sprečiti da pojedini univerzitetski profesori primaju trostruku platu – od nauke, prosvete i zdravstva?
Problem je u tome što do sada nismo imali jedinstven sistem finansiranja, u ovom slučaju između ministarstava nauke, zdravlja i prosvete. Zato će radna grupa, formirana povodom ovog pitanja, do 1. novembra predati zakonske predloge u vezi s tim. Danas sijaset profesora i institucija krši zakon prema kojem se plata ne može povećati za više od 30 odsto iznad sume koju obezbeđuje budžet. Protivnik sam uravnilovke, ali se protivim i igranju sistemom koji mora biti pravičan, podsticajan za najtalentovanije ali i transparentan. Zakon se mora poštovati.
Izvor: Politika - Branka Mališ